Danas je moj 15. dan izolacije i 9. dan od transplantacije, odnosno vraćanja matičnih stanica. Da je lako nije, ali sve se može izdržati. Ovo ne mora biti pravilo za sve nas, svaki organizam je priča za sebe. Ukratko ću opisati kroz šta sam ja prošla i još uvijek prolazim. Doduše, trenutno u manjoj mjeri.

Meni su prve nuspojave – mučnina i povraćanje, krenule već drugi dan nakon vraćanja ćelija. Mirisi se pojačavaju, javlja se gnušanje na sve.

Davali su mi Reglan ili Zofran kroz CVK, ali meni je stalno bila muka. Najgore je da mi je muka i od tzv. mućkalice, odnosno rastvora koji mi daju da ispirem usta i grlo, da se ne bi pojavile afte. To je malo jači rastvor s Nistatinom. I to sam jedva podnosila.

I naravno, afte su se ipak pojavile. Prvo sam osjetila grebanje u grlu, pa otežano, bolno gutanje. Uz sve to, cijelo vrijeme imala sam proljev i to baš iscrpljujući. Najgore što nisam mogla uzimati tablete jer bi ih odmah povratila. Entetoforil danima nije pomogao. Jučer su mi dali neke male zelene kapsule koje su odmah zaustavile proljev.

Rekli su da je to sve ok, da organizam i crijeva treba da se iščiste. Rekli su mi da moram jesti, ali to ide teško. Prija mi hladno, a to i odgovara u olakšanju simptoma afti. Puding, sutlijaš, voćne kaše za bebe, sladoled… Hladan sok od jabuke; njega popijem dosta, ali polako, gutljaj po gutljaj. Zapravo on me spašava na taj način unosim vitamine u sebe. Uzimam i šumeće tablete Rehydrosol. Odlične su za nadoknadu minerala, a i prijaju.

Prije dva dana se pojavila i večernja temperatura 37.6^oC. Odmah je uključen antibiotik, kojeg primam intravenozno i sada sam trenutno pod temperaturom do 37.2^oC.

Danas, nakon sedam dana nemoćnog ležaja s peškirom preko glave (da mi manje šušte HEPA filteri koji su stalno ukljuceni na plafonu), napokon sam malo progledala. Nadam se da će sada sve krenuti nabolje. Sretna sam i zahvalna Bogu što sve podnosim na nogama. Sama se tuširam i mogu ustati iz kreveta. Za to je zaslužna moja uporna fizička aktivnost u pripremama za transplantaciju. Šetala sam i šetala kroz borovu šumu svaki dan. Desetine hiljada koraka. I evo, ta kondiciona spremnost mi značajno pomaze sada. Treba ovo sve izdržati, a ja sam pokretna svo vrijeme. Sama se tuširam, presvlaćim, čak i nastojim sama svako jutro mijenjati posteljinu…radi sebe da bih koliko-toliko ostala na nogama.

Ne brinite, nije nimalo dosadno biti sam u sobi. Sestre ulaze svaki čas jer vam stalno nešto daju, a vama nije ni do čega. Tako da, vrijeme prolazi. Sami ste sa sobom i ta samoća meni baš odgovara. Žmirim, šutim, nastojim što više spavati i odmarati. Zamišljam lijepe stvari, duge šetnje pored obale mora, putovanja. Bodrim i hrabrim samu sebe. Moram.

Još jednom napominjem, ovo ne mora biti isto za sve nas. Uglavnom, opisala sam svoje stanje i nadam se da sam bar malo pomogla. Ne treba nikoga biti strah. Mene jeste bilo, normalno. Ali sve se izdrži junački.

---

Šesti dan u staklenoj sobi
Moj susret sa životom vani
Sletjeli na zid ispred prozora
Smrznuti, možda gladni, al’ slobodni

Ne mogu im dati ni mrvice hljeba
Dijele nas dupli, zakovani prozori
Gledamo se tako

Oni tako pokisli, smrznuti
Možda zavide meni u toplom sa hranom
A ja njima na krilima i slobodi

---

Izlazim danas nakon 21 dan. Izdržala sam. Čudan neki osjećaj. Hvala Vam puno za podršku. Ljubim Vas. Evo emocije u jednom dahu.

Staklena soba