Šetao sam s kraja na kraj hodnika

Nedelju dana posle izlaska iz bolnice nakon sekundarne transplantacije

Sve je počelo u Beogradu, maja 2014. Imao sam 37 godina i osećao se zdravije nego ikad. Jednom prilikom otišao sam do kuma pomoći mu da prebaci neki mali ormarić iz sobe u sobu. Sutradan ujutro treba da ustanem, ali ne mogu da se uspravim, 10-ak minuta. Nakon toga, kad sam se malo zagrejao, kao da ništa nije bilo. Prva pomisao bila mi je da sam se ušinuo. Trajalo je to tako danima pa sam otišao kod ortopeda, na rendgenu su mi snimili leđa. Ništa posebno. Bio sam i kod fizijatra i dobio neke terapije. Nekako sve je to prestalo samo po sebi. Jedini problem bilo je to otežano i bolno ustajanje ujutro.

Na magnetu su mi videli hematološke promene, frakture Th8-Th12. Izvadio sam krv i sa nalazima otišao kod dr. Olivere Marković, onako usputno da u hodniku pogleda rezultate. Kad je videla nalaze (proteine) rekla je: “Ti ostaješ ovde, zovi tvoje da donesu stvari.” Bilo je to krajem oktobra 2014. kad mi je postavljena dijagnoza C90.0 IGg kappa CS IIIA ISS 2, skoro šest meseci od prvih simptoma koje tad nisam povezivao ni sa čime drugim osim sa bolesti kičme. Ne sećam se jasno, ali mislim da je takvih bolova bilo sigurno i mnogo pre. Od te 2014. prošao sam više terapija.

Da ovde posebno ne pominjem ono standardno – do uspostavljanja dijagnoze multiplog mijeloma nikakvih drugih tegoba i problema nisam imao. Ne mogu da se setim i povežem ništa s ovim, osim bolova u leđima, a kasnije i u grudima. Osećao sam se godinama odlično, bez ikakvih problema, krvna slika uredna. Zdraviji nego ikad, mislio sam. A mijelom je već potiho radio svoje.

Uglavnom, nakon završene hemoterapije u martu i sekundarne transplatacije u avgustu, ne pijem nikakve lekove. Trebao sam da pijem Thalidomid, ali izbacili su ga na kontrolnom pregledu. Imao sam još problema, ponekad umor, noge me bolele, posebno ova leva, a danju mi se spavalo, najverovatnije od Talidomida.

Imam neko svoje lično iskustvo o telesnoj aktivnosti bolesnika u ovoj situaciji. Na primer, dok sam po drugi put ležao u bolnici pet dana, šetao sam s kraja na kraj hodnika, 50 metara, i tako gore dole, više puta, nekih sat vremena. Prepešačio sam tako svaki put 3 do 4 kilometra. Ali, po povratku kući, sve sam to zanemario. Sada sam se ulenjio, valjda su me i Velcade i Talidomide umorili.

Sećam se, dosta sam hodao i pred pet godina kada sam bio na transplataciji. U sterilnom boksu (sobi), šetao sam pored kreveta onako – tri metra napred pa tri metra nazad – i tako 100 puta, preko kilometra.

Redovita i ciljana telovežba pomaže. Ali dogodi se da se čovek opusti i stane sa tim. Tada trebamo naći neku novu snagu ili podršku sa strane…

Srđan, Beograd